вук

 ВУК

Насељавања различитих станишта.

Највећи вукови (живе у шумским подручјима Летоније, Белорусије, Аљаске и Канаде) досежу дужину тела (од врха њушке до почетка репа) до 160 cm, а реп је дугачак још до 52 cm. У раменима је висок око 80 cm а могу досећи тежину до 80 kg.
Најмањи вукови живе на Блиском истоку и на Арабијском полуострву. Дужина тела им је око 80 cm, тежина 20 kg а реп је дуг око 29 cm.

Женке су око 2 до 12% мање од мужјака и 20 до 25% лакше од њих.

До почетка развитка пољопривреде и сточарства вук је био најраспрострањенија звер на земљи. Био је распрострањен у цијелој Европи и Азији све до северне Арике као у северној Америци. У великим деловима тог некада дивовског подручја распрострањености, а нарочито у западној Европи и северној Америци, људи су га готово искоренили. У источној Европи, на Балкану, у Канади, Сибиру, Монголији и у мањој мери у Ирану још постоје веће међусобно повезане популације вукова. У осталим дијеловима ареала, вук се среће још само у малим, међусобно изолованим популацијама које обухватају и мање од 100 животиња.

Вукови живе у великом броју најразличитијих места. Захваљујући својој великој прилагодљивости, успевају да живе и у леденим подручјима Гренланда и Арктика, као и у пустињама Северне Америке и Централне Азије. Већина вукова настањује травната подручја и шуме. Данас је познат пре свега као шумска животиња, али то је последица чињенице да га је човек врло давно потиснуо с отворених подручја.

Иако се у дивљини може доћи до сусрета са усамљеном јединком вука, нормалан социјални живот вукова одвија се у чопору. Вучји чопор се у правилу састоји од родитељског пара и њихових потомака, дакле, реч је о породици. Прошлогодишњи младунци помажу родитељима у подизању млађе генерације. У нормалним околностима, у јесен се вучји чопор састоји од родитељског пара, њихових прошлогодишњих, као и младунаца из те године. Родитељи се зову алфа-пар и доминантнији су у односу на свој подмладак, па стога нема борби око доминације. Једино се млади вукови такмиче око позиције вукова. Они који не успеју да достигну овај ранг постају омега-вукови, на најнижем положају. При томе, мужјак је тај који одбија парење.

Раздобље скотности је око шездесет дана, а у једном леглу је у правилу између троје и седам (понекад се догоди и четрнаест) младунаца. Вукови у дивљини обично живе 8 до 9 година.

Основу вучје хране чине велики биљоједи, при томе лови ону врсту која је најчешћа у подручју на којем живи. На северним деловима територије на којем су распрострањени претежно лове у чопору собове, ирвасе, срне или неку другу дивљач из породице јелена. У њихову ловину у Источној Европи спадају и дивље свиње. Редовно лове и мале глодаре као што су зечеви, кунић, кртице, пацови и мишеви. У случају несташице дивљачи, вукови ће јести и стрвину и отпатке, као и лубенице, краставце и диње.

У крајевима са развијеним екстензивним сточарством хране се и стоком коју – ако није чувана – лакше лове него дивљач, наносећи тиме велике штете људима.

Витамине и неопходне елементе за развој организма вукови не добијају искључиво хранећи се биљоједима, него и сами једу биљну храну. У врло квалитетну храну за вукове убраја се разно бобичасто воће, као и листови неког биља и траве.

Огромна и неутољива прождрљивост вукова спада у подручје бајки и легенди. Према актуелним истраживањима, годишња потреба једног вука за храном креће се између 500 и 800 kg по појединцу. У просеку, вук једе око 2 kg дневно, али се при томе мора узети у обзир и дужа раздобља у којима вук не успева да улови ништа. Занимљиво је то да, вук може појести одједном и до 10 kg меса, али он је веома сналажљив и уместо да све то лепо свари, он део тог меса поврати и закопа га као залиху. Млади вукови често лове и једу инсекте.

Вукови су на злом гласу због навике да убију много више плена него што могу да поједу, када им се укаже повољна прилика.

Постоји општераширено веровање да вукови лове само старе и болесне животиње, одржавајући на тај начин опште здравље популације биљоједа. Нажалост, ово веровање није у потпуности тачно: кад је у питању јеленска дивљач, вукови често лове младе и здраве животиње (младе и скотне женке и младунчад), понекад намерно прескачући болесне и изгладнелеи тако знатно смањују прираштај јеленске дивљачи. У Јелоустону, за само десет година од поновног насељавања вукови су преполовили популацију вапити јелена.

У доба кад је вук у већем делу Европе био већ искорењен(19. век), живео је у Мађарској, Галицији, Хрватској, Словенији, Босни, Србији, Румунији, Пољској, Русији и Скандинавији.

У деловима света где још живи, вукове и данас активно прогоне. Међутим, јаче је сазнање да вук не представља опасност ни по човека, а ни по пољопривреду. Прихвата се да у оквиру заштите средине треба заштитити и вука као саставни део фауне.